mali pogled na jezik na Balkanu

Izgleda da je tema jezika u ovoj brdovitoj zemlji jako interesantna. da li je to zato što oni koji se bave tom temom sebi izgledaju kao pametniji ili se oni koji nemaju dovoljno znanja ali imaju inteligenciju znaju da iako pričaju o jeziku neće biti promjena.  Jezik sam po sebi je živa tvar koja svoje oblike ili bolje reći svoj razvoj dobija u vremenu i što duže živi jezik postaje bogatiji širi upotrebljiviji.
Na planeti postoje jezici koji koristi oko milijardu stanovnika i nešto manje, a ovdje kod nas svadja o tome kako se jezik zove kojim svi onako djuture govorimo. Šta je to jezik, da li je to sredstvo za komunikaciju u jednoj državi ili je to jezik naroda koji živi i sporazumijeva se uspješno medju sobom. Sve ovo ovako široko postavljeno govori da na balkanu se govori jedan jezik. Duga je istorija ovog jezika i samo ću spomenuti arabizme i turcizme u njemu. Zar je problem u velikom broju germanizama, romanizama, latinizama, u zadnje vrijeme mnogo riječi iz engleskog jezika . Nije problem, to obogaćuje jezik kojim govore narodi i ljudi koji ovdje žive.
Arabizmi su u najvećem broju slučajeva posredne posudjenice iz arapskog jezika, otuda se i za arabizme obično koristi uvriježen naziv turcizmi.

Turcizmi za koje nemamo slavensku zamjenu:
bakar,                  barut,                        boja,                 bubreg,                      čarapa,                      čekić, česma,                čelik,                         čizma,               duhan,                       džep,                        jatak, jorgovan,            kalup,                       katran,               kula,                           kundak,                  kutija, leš,                     limun,                        majmun,           papuče,                       rakija,                    sapun, šator,                  top,                            fakir,                 bazuka,                      ćela,                       čerga,   behar,                             jasmin,                       gajde,               taban, ...    i još toga puno

Turcizmi koji nemaju zamjenu:  ala, bašča/bašta, čaršaf, čoban, jastuk, jorgan, kajmak, kalaj, kašika, kajsija, makaze, marama, peškir, sat, šećer, ekser, hajde, sunđer, durbin, pirinač, zanat, kajdanka,...
Jela i pića na Turskom: boza, baklava, jufka, kajgana, kalja, halva, lokum, pekmez, pilav, ćevap, ćufta, čorba, pita, somun, sutlijaš, suđuk, turšija, šerbe, sarma,....

Turcizmi koji su potisnuli slavenske riječi: balvan, biser, džep, džon, fenjer, gajde, galama, hambar, pamuk, ćerpić, ćuskija, halka, božur, burma, ular, juriš, kalauz, kalfa, kalup, kama, kapija, karabatak, karanfil, krevet, lakrdija, ma(h)murlik, mamuza, melez, mermer, meze, miraz, mumija, nišaniti, oklagija, oluk, ortak, kandža, pare, perčin, rakija, sačma, saksija, sandale, sedef, sedra, sirće, skela, solufi, surla, šegrt, šišmiš, tambura, tava, tavan, tepsija, tezga, toka, tumbati, turpija, veresija, zumbul,.....

Turcizmi koji se upotrebljavaju paralelno sa slavenskim riječima: bedem, belaj, bena, bešika, biber, budala, džak, dušek, džaba, džerdan, džogat, kavga, ćilim, čekrk, ćopav, ćorav, kaiš, karaula, kepec, kirija, kandjija, korbač, kuršum, majdan, mana, memla, odaja, odžak, pasulj, pihtije, rende, sakat, sanduk, sepet, šamar, šašav, tek, učkur, kreč,.....

Turcizmi sa punijim i višestrukim značenjem: harati, džukela, đubre,đuture, halaliti, baksuz, burgija, bećar, begenisati, bekrija, jaran, kijamet, konak, krntija, magaza, me(h)lem, mušterija, muštuluk, natenane, rahatluk, rusvaj, sevdah, sevap, tarapana, tefter, srklet, trampa, zahmet, zijan, zulum,...
Tucizmi koji govoru daju karakterističnu boju: dželat, džumbus, ćeif, avlija, gurbet, berićet, bilmez, bujrum, busija, kabadahija, kaldrma, kidisati, kokuz, maksuz, maksum, mangup, megdan, mehana, merak, nakarada, namćor, neimar, sofra, raja, sadaka, soj, sokak, srma, tapija, teferič, ters, timariti, ujdurma, zijan.

E sad malo ćirilica  

Арап­ски ети­мо­ни су ве­ћи­ном име­ни­це и при­дjе­ви, ко­ји су још у тур­ском је­зи­ку пре­тр­пjе­ли од­ре­ђе­не про­мjе­не на фо­нет­ском и се­ман­тич­ком пла­ну
 ду­ћан (тур. dükkan од ар. duk­kān);                 за­нат(тур. sa­nat од ар. sa­na‘ – из­ра­да);
сат (тур. sa­at од ар. sā‘a);                                 се­вап (тур. se­vap од ар. ta­wāb – на­гра­да);
ће­вап (тур. ke­bap од ар. ka­bāb);                      ћеф/ће­иф (тур. keyif од ар. kayf – ужи­ва­ње);
ћуп (тур. küp од ар. kūb – ча­ша);                    фу­ка­ра (тур. fu­ka­ra од ар. мн. fu­qa­rā’ – си­ро­ти­ња);
џеп (тур. cep од ар. ğayb).
Не­ки ара­би­зми ко­ји су из­вор­но жен­ског ро­да, у на­шем је­зи­ку се упо­тре­бља­ва­ју у му­шком или сред­њем ро­ду – ки­ја­мет (qiyāma – не­ред), ама­нет (’amā­na – за­вет). Код не­ких име­ни­ца про­ме­њен је гра­ма­тич­ки број, па се мно­жи­на тре­ти­ра као јед­ни­на – еснаф (ар. сло­мље­на мно­жи­на) или му­сли­ман (ар. ак­тив­ни пар­ти­цип мuslim – онај ко­ји се Бо­гу по­ко­ра­ва, пре­да­је + пер­сиј­ски на­ста­вак за мно­жи­ну ра­зум­них би­ћа -ān).
Из арап­ског је у наш је­зик ушло и не­ко­ли­ко сто­ти­на вла­сти­тих име­на, од ко­јих су на­ста­ла и број­на пре­зи­ме­на: Ах­мед → Ах­ме­до­вић, Ах­ме­то­вић, Ах­ме­та­гић; Ха­сан → Ха­са­но­вић, Ха­са­на­гић, Ха­сан­бе­го­вић, Ка­ра­ха­сан. Из­вjе­стан број ре­чи арап­ског по­рjе­кла, углав­ном из при­род­них на­у­ка, до­шао је и пре­ко европ­ских је­зи­ка – ал­ге­бра (al-ğabr – скла­па­ње); ал­ко­хол (al-ku­hūl); ци­фра (si­fr – ну­ла); си­руп (ša­rāb – пи­ће).