Lijevo koje to nije

Novi predsjednik britanskih laburista je marksista, vegetarijanac, vozi biciklo, nema automobil, najmanji mu je troškovnik u britanskom parlamentu. Svojevremeno je bio kritičar Tonije Blera, živi u predgradju Londona i nosi bradu da bi pokazao svim laburistima da je protiv uobičajenih normi ponašanja. Lijevo da nemože ljevlje.

Ovaj 66-godišnji političar stekao je široku podršku, od studenata koji nikada ranije nisu glasali do starijih birača razočaranih laburistima, od kako se ta stranka približila centru pod vođstvom Tonija Blera devedesetih i uvela Britaniju u rat u Iraku 2003. Korbin je time postao jedan od najrdikalnijih levičarskih lidera koje je Britanija imala u proteklih 30 godina, a njegova politika za okončanje štednje i oporezivanje bogatih bliska je politici Sirize u Grčkoj i Podemosa u Španiji, Njegova politika uključuje veća izdavanja za javne službe poput škola i bolnica, odlaganje nuklearnog oružja, renacionalizaciju industrija poput železnice i uključivanje islamističkih grupa Hamasa i Hezbolaha u mirovne pregovore na Bliskom istoku.

Korbin trenutno ima podršku 43 odsto laburističkog elektorata; daleko na drugom mestu je Endi Barnam sa 26 odsto, a zatim slede ministarka unutrašnjih poslova vlade u senci Ivet Kuper sa 20 odsto i Liz Kendal sa 11.

Rođen je 26. maja 1949. godine u Čipenamu u Viltširu i narodni je poslanik za Ajlington Nort od 1983. Otac mu je bio električki inženjer. Mlađi je brat poznatog ostrvskog voditelja vremenske prognoze. Posle studija, dve godine je volontirao na Jamajci. Sa bivšom suprugom Klaudijom ima tri sina.

– Ne trošim mnogo novca, vodim veoma normalan život, vozim biciklo i nemam auto – rekao je jednom prilikom o svom načinu životu.

Između 1974. i 1983. godine bio je izabrani odbornik u londonskoj opštini Haringi, organizator Nacionalne unije zaposlenih u javnom sektoru i član zdravstvenog odbora. Član je Socijalističke kampanjske grupe, kao i Londonskog regionalnog selektorskog komiteta, a piše i nedeljnu kolumnu za “Morning Star”.

S ove strane pogled na BH ljevicu izgleda nemoguć. Navodna ljevica je SDP. Na toj istoj strani je i SNSD, tu je i grupica nezadovoljnika koji su željeli ponovo da udju u sastav "velikog" SDP-a, ako im se obezbijede odgovarajuće stolice. U kojima sjediš ništa ne radiš, a ono kapa. Komunizam, šta socijalizam. Na lijevoj strani imamo i novoformirane partije koje bi da su na lijevoj strani, ali niti su imale vremena, a niti  želje da se izjasne jesuli zapravo na lijevoj strani. Niko od njih nije se žrtvovao za radnike, za penzionere za obespravljene. 

Kad ovako čovjek pogleda ni lijevo nije dovoljno lijevo u BiH

Da li treba pisati o imenima. Previše ih je, za ovako malobrojnu zemlju, iscepkanu nesposobnošću onih na vlasti da uspostave sistem normalnog života. Ubrzo su izbori jedne političke partije koja se u zadnjih dvadesetak godina toliko trudila da ode od lijeve strane da je danas na poziciji da ni njeni lideri nisu sigurni šta je lijevo u SDP-u. Ili ih samo sjećanje na prethodne ideje i ime partije vežu za lijevu političku opciju. Ostali gore pobrojani su smiješni za bilo kakvu analizu socijaldemokratije u BiH. Zapravo oni su smiješni da su zanemariva kategorija u bilo kojem ozbiljnijem razmišljanju, toliko ozbiljnom da se svodi na razmišljanje više od kafanskog.   

Možda za rezime ovog mog pismenog razmišljanja da napišem i svoj zaklučak. U Bosni i Hercegovini niti ima ljevice niti ima iskrenih socijaldemokrata. Na političkoj sceni u BiH ne nudi se niti jedan političar dovoljno interesantan harizmatičan i principijelan da bi mogao biti lider neke nove buduće ljevice u BiH. Zato plivajmo duboko u ovom liberalnom komunizmu i zaradjujmo novce onima koji su se nakrali u ratu.